Šta je to zicflajš i da li se jede

Pored toga što pomalo zvuči kao ratni poklič koji su koristili srednjovekovni nemački vojnici, termin “zicflajš” (Sitzfleisch) ima i praktičnu primenu u svakodnevnom životu. 

Šta ti je to zicflajš

Doslovce prevedeno, zicflajš znači sedeće meso ili meso na kome sedimo ― što mu dođe zadnjica. U prenesenom značenju, odnosi se na sposobnost čoveka da ostane pri nekom mentalno izazovnom zadatku čak i onda kada mu on dosadi ili ga izmori. 

Hteo to da priznaš ili ne, povremeno imaš problem sa time da zakolješ radne zadatke onako kako dolikuje: brzo i kvalitetno.

Kada dobiješ rok koji je duži od vremena koje ti realno treba da kompletiraš poslić, onda nemarno gaziš granicu vremenskog roka koji ti je realno potreban i približavaš se okviru koji ti je neko zadao (nadređeni, šef, direktor, profesor, kolega).

Dakle, zadati posao se širi da ispuni okvir koji je određen za njegovo obavljanje.

Ovo nisam umislio, nego je to neko pametan već definisao kao Parkinsonov zakon (verovatno Parkinson).

Ovako funkcioniše: Recimo da imaš 2 sata da napišeš poslovnu ponudu za klijenta ili da napraviš prezentaciju u Pauer pointu, ali ti zaista ne treba više od 30 minuta za to. Čim dospeš na pola puta, pašće ti na pamet da treba da proveriš imejl, da samo zvirneš u onu novu Netfliksovu seriju ili da uradiš nešto drugo čemu nije ni vreme ni mesto. 

What could possibly go wrong? ― što bi rekla moja baba.

To se dešava zato što znaš da imaš 2 sata da obaviš zadatak, a ne 30 minuta, koliko ti stvarno treba da bi zaklao taj poslić (OK, nemam pojma zašto sam dosad dvaput aludirao na klanje).

Svi imamo isti problem

Sa time mučim muku skoro svaki dan, ali sam provalio da lakše prebrodim odugovlačenje onda kada sam ga svestan. To jest, kada primetim da me nešto vuče nazad i da me sprečava da budem produktivan. Tek tada zapnem! 

Baš kada misliš da ne možeš više, tada se nalaziš na 40% svoje snage.

Neki tip sa ulice

Frka je što čoveku nije lako da tako nešto primeti ― mene je toj veštini podučila meditacija.

Znaš onaj osećaj kada ti utrne zicflajš?

Kada si ubeđen da treba da batališ koristan i pametan zadatak u korist smokija, čipsa i dnevne doze negativnih vesti koje bruje sa te-vea? Šta tada radiš? Ozbiljno, pitam te: Šta radiš u tom slučaju?


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *