Šta su emocije? Kratak uvod u čovekovu zagonetku

Emocije. Svi ih imamo, svuda i uvek. Često su neprijatne, ređe prijatne, a najčešće ne znamo kako da ih imenujemo. Međutim, sva osećanja nam govore nešto. Lepo, ružno ili neutralno. O sebi i drugima. Ali šta su emocije stvarno i kako nastaju?

Ranije se verovalo da postoji šest osnovnih vrsta osećanja:

• sreća
• tuga
• strah
• bes
• iznenađenje
• gađenje

Mnogo vekova kasnije, naučnici su ustanovili da postoji čak 27 osećanja koja čovek može da iskusi.

Ipak, zašto bi te bolelo ćoše za to? Drago mi je da pitaš!

Jer, odmalena te uče da neprijatne emocije treba suzbijati, a prijatne umnožavati. Kao da je to pouzdan način da povećaš sopstveno blagostanje. Maksimizovati prijatno, minimizovati neprijatno — tako otprilike glasi glavna mantra koju društvo uporno plasira.

Međutim, šta se desi ako ovaj savet zaista poslušaš? Šta bude ako pokušaš da pozitivne emocije učiniš jedinim bitnim osećanjima vrednim svoje pažnje?

Za početak, osećaćeš se u toj meri uljuljkano da ćeš razviti preosetljivost na ostale emocije. To dovodi do neuravnoteženosti u svakodnevici i poremećaja međuljudskih odnosa. Drugim rečima, bićeš do guše u go… fekalijama. Sem toga, reagovaćeš burno na sve ono što čoveku ne treba da bude strano.

Ali zašto je sve to bitno?

Pa, iz prostog razloga što emocije čine sastavni deo tvog života. Štaviše, jedna studija je utvrdila da skoro u svakom trenutku osećamo makar jedno osećanje.

Ako mene pitaš, sveprisutnost emocija u tvom životu dosta je ubedljiv razlog da saznaš šta su emocije i kakve posledice ostavljaju po tebe i ljude u tvojoj okolini.

Klasična teorija: šta su emocije odvajkada

Svaki čovek u sebi ima isti sistem i obrazac za kreiranje osećanja – tako glasi glavni postulat klasične teorije emocija.

Dakle, gde god da nađemo ljude, svi na istovetan način izražavaju emocije i umeju da ih prepoznaju kod drugih i sebe. E sad, ispostavilo se da to i nije baš tako.

Brojni naučnici usko specijalizovani za emocije otkrivaju sve više dokaza u prilog tezi da svaki čovek ima jedinstven način raspoznavanja i doživljaja osećanja. U istom maniru, mnogi ljudi nemaju pojma da naprave razliku između anksioznosti i depresije.

Očigledno je kakve posledice ovakvo stanje stvari može da proizvede.

Kada odeš kod doktora sa uverenjem da si depresivan, velika je verovatnoća da će lekar da ti postavlja pitanja koja će te učvrstiti u verovanju da zaista jesi depresivan. Because who’s to say otherwise?, što kaže moja baba.

Elem, umesto da ti preporuči vežbe disanja ili da te detaljno propita o emocijama koje osećaš, verovatno će ti propisati lek za depresiju. Posle toga nek ti je bog u pomoći, ako postoji. (Bog, a ne pomoć.)

Jedan od razloga jeste taj što antidepresivi posle izvesnog vremena prestaju da daju očekivane rezultate kod čak trećine pacijenata.

Dosad ti je jasno da tvoja nesposobnost prepoznavanja emocija može da te uvede u velike neprilike, da se blago izrazim.

Pa dobro, Stefane, kako onda izgleda kada znaš da precizno opišeš sva svoja osećanja? — pitaće neki dobronamerni čitalac.

Okej, pričaćemo i o tome, ali daj prvo da vidimo koji je uobičajen način prepoznavanja emocionalnih stanja kod drugih.

Kako prepoznati emocije kod ljudi

Kratak i bolan odgovor na ovo pitanje glasi: ne postoji jedinstven način raspoznavanja osećanja kod drugih ljudi.

Ipak, mnogi i dalje žive u zabludi da na osnovu izraza na licu mogu da znaju kako se ona druga osoba oseća.

Međutim, to nije tačno iz više razloga. Kada vidiš nekoga da plače, da li misliš da oseća tugu? Kako to znaš? Možda plače od sreće ili od straha za svoj život.

To je samo jedan u moru primera da facijalne ekspresije nisu pouzdan način za utvrđivanje nečijeg emocionalnog stanja.

Sem toga, nedavno je urađena metaanaliza za više od 220 studija iz oblasti fiziologije, i to sa čak 22.000 ispitanika. Zaključci ubedljivo potvrđuju da ni u telu ni na njemu ne postoje dosledni emocionalni šabloni koji ukazuju na ove ili one emocije.

Drugim rečima, nijedno osećanje se ne ispoljava isto kod većine ljudi i unutrašnji organi kod svakog individualnog čoveka prave jedinstvene manifestacije svakog pojedinačnog osećanja.

Povrh toga, ne postoji ništa što bismo nazvali centrom za emocije ili strah, pa čak ni amigdala, koja se dugo smatrala središtem u kom stanuju strah, anksioznost i agresija.

Na istoj noti, neki ludi naučnici eksperimentisali su sa osobom kojoj je retka bolest sasvim uništila amigdalu. Pokušavali su da je uplaše na razne načine, vodeći je u navodno ukletu kuću, dovodeći joj pred noge zmije i pauke i radeći sve drugo što su mogli kako bi je dobrano zaplašili.

Svaki eksperiment im je slavno propao. To jest, sve dok nisu otišli korak dalje i zamolili je da u posebnoj sobi udahne vazduh sa iznadprosečnom količinom ugljen-dioksida. Desilo se čudo: počela je da paniči i traži okončanje eksperimenta.

Dakle, ipak je i bez amigdale osetila strah. Eureka!

Eto ujedno i potvrde da emocije ne žive ni u jednom konkretnom mestu u mozgu.

Šta mu to dođe emocionalna granularnost

Pošto nisam ljubitelj dugih reči i komplikovanih termina, skratićemo emocionalnu granularnost na emogran.

Emogran je pojam koji je skovala svetski poznata neurološkinja i profesorka psihologije, Lisa Feldman Baret. To mu dođe usitnjavanje i razvrstavanje emocije tako da čovek ume da napravi razliku između straha i besa ili sreće i oduševljenosti. Prostije rečeno, umeće u prepoznavanju znatno šarenijeg spektra osećanja.

U svojoj fascinantnoj knjizi Kako nastaju emocije, Baretova predlaže novi model razmišljanja o osećanjima. Naime, da im nismo ostavljeni na milost i nemilost, već da smo njihovi aktivni tvorci.

Drugim rečima, da svako od nas — pa i ti, nadasve uvaženi čitaoče — stvaraš svoja osećanja. Tačnije, stvara ih tvoj mozak na osnovu prethodnih dešavanja u tvom životu.

Emocije nisu reakcije na svet, nego tvoji konstrukti o svetu.

Lisa Feldman Baret

To ne znači da to radiš svesno, već da tvoj mozak održava bazu podataka u kojoj skladišti reakcije, osećanja, događaje iz prošlosti kako bi ubuduće mogao da pravi bolja predviđanja.

Ovaj naučno poduprt model razmišljanja o emocijama prevrnuo je naglavačke celokupnu klasičnu teoriju emocija.

Naučni dokazi za prednosti emograna

Kada je gorepomenuta neurološkinja sprovela desetine istraživanja sa hiljadama ispitanika iz celoga sveta, donela je sledeće revolucionarne zaključke:

• Svi ispitanici koristili su iste reči da opišu osećanja poput ljut, tužan i uplašen. Međutim, pojedini ispitanici su stavili znak jednakosti između emocija poput tužan-uplašen i anksiozan-depresivan kada su hteli da opišu neprijatna osećanja.

Hajmo to malo drugačije da postavimo. Kada dizajner enterijera uređuje neki prostor (a tu bih svrstao i svoju dragu), on ume da napravi razliku između minimum tri srodne plave boje:

• azurna
• kobalt
• kraljevsko plava

Suprotno od toga, mi smrtnici bismo sve te boje označili rečju plavo.

Isti princip možemo da primenimo na emocije. Ima ljudi koji vešto prave razliku između srećan i oduševljen i onih kojima je to jedno te isto, premda nije baš jedno te isto, kao što znaš iz sopstvenog iskustva.

Emocionalna granularnost ili emogran je sposobnost preciznog čitanja unutrašnjeg emocionalnog stanja. Ljudi vešti u emogranu znaju kako da čitaju svoje emocije i prepoznaju telesne signale koji ih uzrokuju.

Ukratko govoreći, oni koji umeju da prepoznaju širok spektar osećanja znaće i pravilno da ih upotrebe u svoju korist. Ti ljudi su bliži odgovoru na pitanje o tome šta su emocije zaista.

Naposletku, moje vežbe za produbljivanje emograna mogu da se opišu kao meditacija pune svesti 10-20 minuta dnevno. To je proces u kom sediš sam sa svojim mislima i osećanjima i primećuješ svaku misao i svako osećanje. Bez osude, bez dodatnog premišljanja, samo ih primećuješ.

Tako razvijam bistrinu i lucidnost da prepoznam najrazličitije emocije.

Aleksitimija: šta su emocije kojih nema

Smatra se da na svetu živi oko 10% ljudi koji boluju od aleksitimije. U stvari, voleo bih kad bih i sam bio bolesnik ove vrste jer zvuči fantastično.

Naime, aleksitimičari imaju prirodno urušen konceptualni sistem za osećanja. Da budem precizan: ne umeju da prepoznaju osećanja kod drugih ni kod sebe. Da ne kažem da su bliži realnosti i poimanju prave prirode sveta od svih nas ostalih, ali izgleda da jesu.

Na primer, kada bi ljudi sa funkcionalnim konceptualnim sistemom za emocije ugledali dve osobe dok viču jedna na drugu, svakako bi pomislili da je u pitanju ljutnja ili izliv besa. Međutim, aleksitimičari u tome vide samo viku i ništa više.

Isto važi i za njihov unutrašnji emocionalni svet. Tamo gde bi normalni ljudi osetili bes, naši dragi aleksitimičari doživljavaju blagi bol u stomaku. Štaviše, u tome ne prepoznaju nikakve emocije.

Najbitnije od svega ovoga jeste da ne možemo da doživimo emocije dok ne usvojimo koncepte za emocije. Na primer, aleksitimičari su nesposobni da ih nauče.

Gledaj to ovako: ako u svom dvorištu naiđeš na divlju mrkvu (često nazivana i žuta mrkva), da li ćeš u njoj videti korov ili samo još jednu biljku? Pa, sve zavisi od tvog koncepta cveća i korova. Neki bi divlju mrkvu smatrali cvećem i ne bi je odstranili, a drugi bi je iščupali bez oklevanja.

Potreban ti je koncept emocije da bi iskusio ili opazio emociju. To je neophodnost. Bez koncepta straha ne možeš da iskusiš strah. Bez koncepta tuge ne možeš da opaziš tugu u drugoj osobi.

Lisa Feldman Baret

Narodi sa (naj)više emocija

Sva osećanja možemo da posmatramo kao kolačiće. Ima hrskavih, slanih, velikih, malih, ravnih, zaobljenih i kakvih sve ne.

Svi oni imaju neku svrhu, kao što je da postanu tvoj dezert ili ukusna poslastica. Iako pripadaju istoj kategoriji kolačići, ipak se mnogo razlikuju međusobno. Ne moraju biti rađeni po istom receptu ili izgledati identično kako bi postali dezert ili poslastica. Kolačići su kolačići.

Isto je i sa emocijama. Na primer, sreća ili krivica mogu u sebi da sadrže neizmerno veliku raznovrsnost: da radost bude jedna grana sreće, a duboko nezadovoljstvo tek jedan element krivice.

Na kraju krajeva, osećanja usvajamo dok rastemo. Ne postoji nijedna beba koja po rođenju zna da iskaže emocije poput strahopoštovanja iz prostog razloga što nijedan čovek ne poseduje centar za emocije koji ih proizvodi od samog starta.

Čim beba krene da odrasta, istog trenutka počinje da uči osećanja od drugih, ali ni to nije tako jednostavan proces. Emocije variraju od kulture do kulture. Jeste, dobro si pročitao: svaki narod ili svaka kultura ima sebi svojstvena osećanja.

I tu se bližimo presudnom odgovoru na pitanje: Šta su emocije i kako ih doživljavamo?

Zašto se Kinezi ljute na pet načina

Krenućemo od Evrope, gde nalazimo nemački izraz Schadenfreude (čita se: šadenfrojde), od nemačkih reči koje znače šteta i radost. Na srpskom bismo rekli zlonamerna radost ili zluradost. Ukratko, u pitanju je uživanje u nečijim nedaćama. Da komšiji umre krava, drugim rečima.

Iako na srpskom nemamo stopostotnu zamenu za ovaj nemački termin, neki jezici doskora nisu imali jezičku kovanicu da izraze ovo osećanje, pa su samo preuzeli strani izraz u originalu.

Bliže domovini imamo grčki termin stenahoria. To mu dođe nešto kao osećaj beznadežnosti, propasti, gušenja i ustezanja ‒ sve to odjednom.

Još zanimljivije je to što Rusi poseduju dva različita emocionalna koncepta za reč ljutnja, Nemci tri, a Kinezi neverovatnih pet. To će reći da čim bi počeo da učiš njihove jezike, u hodu bi usvajao različite emocionalne koncepte. Fenomenalno!

Evo još nekoliko interesantnih primera o tome šta su emocije kod drugih naroda:

• Gigil (filipinski): nagon da zagrliš ili stisneš nešto što je neodoljivo slatko i lepo.
• Voorpret (holandski): zadovoljstvo koje čovek oseti zbog događaja pre nego što se on desi.
• Age-otori (japanski): osećaj da osoba izgleda gore posle šišanja.
• Hygge (danski): snažni osećaj tesnog prijateljstva.

Najviše sam se zaprepastio kada sam naišao na mikronezijski koncept fago, koji može da znači ljubav, saosećanje, tuga, sažaljenje, ali sve zavisi od konteksta u kome se koristi.

Šta su emocije, ali stvarno?

Da ovu dosta složenu temu učinim još komplikovanijom treba da ti kažem i sledeće: nisu sve kulture saglasne sa time šta su to osećanja.

Zapadnjaci smatraju da je emocija neko iskustvo u čovekovom telu. Međutim, brojne druge kulture veruju da je za nastanak osećanja neophodno prisustvo dveju ili više osoba. U ove druge spadaju sledeći narodi:

• Balinežani sa indonežanskog ostrva Bali,
• Fulani rasprostranjeni po Africi,
• Kaluli sa Papue Nove Gvineje.

Suprotno uvreženom mišljenju, osećanja ne predstavljaju privremeno odstupanje od razuma.

Nisu u pitanju neprijateljske, strane sile koje vršljaju bez tvog dopusta. Osećanja nisu kao kataklizmične vremenske nepogode koje iza sebe ostave pustoš. Štaviše, emocije nisu ni puka reakcija na svet oko tebe.

Pa šta su emocije, avaj? — javiće se ponovo neki prepodobni čitalac.

Ukratko rečeno, osećanja su konstrukti o svetu. Kako pokazuje sve veći broj naučnih studija, pojedinačne emocije se ni po čemu značajnom ne razlikuju od misli, opažaja, verovanja ili sećanja. Dakle, samo još jedno zbivanje u tvom telu čije prisustvo treba da uvažiš.

Na kraju, bitno je da iz ovog teksta poneseš sledeću pouku: tvoj mozak nije stvoren na način da deluje refleksivno, ili makar ne samo refleksivno. To je zato što između primanja informacija preko vida, sluha i dodira, s jedne strane — i delovanja s druge strane — postoji tvoja volja.

Prosto govoreći, uzmi u obzir biće kao što je morska sasa. Ona refleksivno pipcima žari sve što joj se približi. Njeni čulni organi, koji iz okolnog sveta primaju informacije, direktno su povezani sa njenim motoričkim neuronima za pokret. Dakle, ona ne odlučuje o tome šta će uraditi sledeće.

Ti si, ipak, mnogo drugačiji od morske sase. Ili možda nisi?

• 
  4 tehnike za neuporedivo bolje odluke
  Jedno mogu da ti obećam: bez samodiscipline nećeš daleko da doguraš. U stvari, nećeš uopšte ni da doguraš. Nigde.
• 
  Dva jezika i jedan mozak: šta je to dvojezičnost?
  Bojiš li se prerane demencije? Ako si odgovorio potvrdno, onda treba što pre da počneš sa učenjem stranih jezika.