Šta će da bude ako pare prestanu da važe

Pored izuma struje, plastike i parne mašine, pravi proboj u ljudskoj civilizaciji desio se kada smo uveli pare u naše dnevne poslove. Money, деньги, Geld, dinero.

Dotle smo trgovali robom i stvarima: Ja ću tebi kilo kupusa, a ti meni daj dve ovce.

Nije zlato sve što sija, pa ni pare

Međutim, nije se svaka razmena tako odvijala. Ljudi u manjim zajednicama poklanjali su jedni drugima robu i usluge bez očekivanja bilo čega zauzvrat. To je zato što se smatralo da će predata roba ili pružena usluga cirkulisati u postojećoj zajednici, stvarajući tako društvenu koheziju i solidarnost. Naučnici to nazivaju ekonomijom poklona.

Stvarno bih voleo kada bi to i dan-danas bilo u opticaju.

A funkcionisalo je, otprilike, ovako: Ako ja tebi danas dam pet kilograma pšenice koju sam marljivo uzgajao mesecima, onda verujem da nećeš biti drkadžija i da ćeš mi pomoći da zimi prehranim porodicu mesom tvoje svinje. Jer, ti jedini u plemenu imaš svinjac. Ne vršim pritisak na tebe, brat moj, ali mislim da bi to bilo OK.

Kada je venecijanski trgovac Marko Polo otputovao u Kinu, zaprepastio se saznanjem da tamošnji mongolski vladar Kublaj-kan štampa novčanice, uz pretnje smrću svima koji se ogluše o njegovu naredbu da koriste novac kao obavezno sredstvo za kupovinu i prodaju dobara.

Teško je bilo odoleti novcu… ono, nije da je ljudima pretio da će ih pobiti ako ga ne poslušaju.

Kraj sveta (ne) dolazi

Nekoliko stotina godina kasnije, neko ko se predstavlja kao Satoši Nakamoto uvodi prvu digitalnu valutu ― bitkoin, koja se isključivo bazira na moći kriptografije ili šifrovanja. Pored burnih reakcija i beskrajnih komentara o tome šta će nam koji moj bitkoin i da li smo spremni za njega, niko da se zapita da li smo se proslavili fizički opipljivim parama i čemu nam one koriste.

Sve što nosiš na sebi moralo je da se plati: sat, jakna, duks, patike. Morao si da kupiš i sve što stalno koristiš: laptop, telefon, pasta za zube i toalet papir.

Kako bi sve to kupio da i dalje postoji ekonomija poklona ili sličan sistem? Ja tebi ručno izrađene pantalone, a ti meni… laptop? Ja tebi tri kila mesa, a ti meni… televizor od 50 inča?

Ne kapiram kako bi to išlo, ali sigurno da su nam pare mnogo olakšale da ustanovimo šta koliko vredi. Suprotno od onoga što nam pričaju večiti pesimisti (ili, kako sebe vole da nazivaju ― realisti), ljudsko društvo stalno napreduje. Sve je manje gladnih i žednih, sve je više bogatih i pripadnika srednje klase. Nije sve propalo. Još. Ako preživimo koronu.

Ranije je sve bilo bolje ― kraj vica

Zato totalno skrenem s uma kad neko kaže da je sve bilo bolje u Srednjem veku. Jeste, na primer: konstantna glad, nepostojeći lekovi za teške bolesti, stalna hladnoća ili vrućina zbog nedovoljno skloništa, harajuće bolesti i ostale lepote.

U suštini, preživeli bismo i bez para, samo je pitanje kako. Živeli su ljudi hiljadama godina bez para ― ali kako?

Preživeli smo dva svetska rata (dobro, neki nisu) ― a tada je delovalo da je to kraj sveta. Preživeli smo razne katastrofe, pa bismo tako pregrmeli i besparicu. To jest, nestanak para.

Novac je parče papira kome pridajemo značaj. Ja znam i ti znaš da 50 evra vredi baš toliko, ni manje ni više. Kada bismo se dogovorili da ne vredi ništa, onda ne bi vredelo ništa.

Tako je i sa skoro svim ostalim što smo izumili.

Ipak, za svaki slučaj ću morati da proverim ko od rodbine i komšija čuva ovce i svinje. Da se osiguram na vreme ako pare prestanu da važe (mig-mig).

• 
  Šta su emocije? Kratak uvod u čovekovu zagonetku
  Kako to da neki narodi imaju više emocija od drugih? Otkud Kinezima pet reči da izraze ljutnju? Ovaj tekst seže duboko u srž problematike o tome šta su emocije i kako ih doživljavamo.
• 
  Šta je najgore što može da se desi
  Ako te glava boli dva dana zaredom, verovatno patiš od neke neizlečive bolesti. Pa i ne baš, ali bolje je da to misliš. Evo, pitaj praistorijskog čoveka Kamenka, ako mi ne veruješ.