Roditelji su uvek u pravu ― sem kada nisu

Dok sam bio klinac, bio sam tvrdoglavi i nezgodni bandoglavac koji je često prevršavao svaku meru. Ako mi ne veruješ, pitaj moje roditelje. Plus, nikad nisam mislio da su roditelji u pravu.

Kada nisu hteli da mi kupe nove patike, namerno sam bio nestašan (mig-mig). 

Naravno, kada si nedokazano derište, onda nemaš mnogo obzira prema sankcijama, ratu, bedi i nemaštini, nego zahtevaš od svojih roditelja sve i odmah. Rekao bih da su to radila i sva ostala deca ― ali nisam baš siguran u to.

MALA DIGRESIJA: Sećam se kada je ćale jednog dana došao kući sav iscrpljen. Bile su devedesete. Pitao je moju majku šta ima za ručak. Ona je odgovorila da je ostalo samo malo čajne. On je na to rekao: “Daj Stefanu. Neću danas da jedem.”

To govori o požrtvovanosti i o tome kako roditelji svesno donose odluke na svoju štetu, a na korist svoje dece. To bi svako od nas trebalo da upamti onda kada dođe vreme da mi vodimo brigu o svojim roditeljima, kao što su je oni nekada o nama vodili.

Svemogući

Kako sam odrastao, sazrevali su i moji stavovi, pa sam počeo više da cenim mišljenje svojih roditelja, ne smatrajući ih više diktatorima čiji je jedini smisao postojanja da mi zagorčaju život: da me teraju da učim i da se hranim zdravo.

Što sam stariji, to više uviđam da su bili u pravu za sve ili makar za većinu stvari koje su se desile i koje se sada dešavaju u mom životu. To prosto i jednostavno možemo da pripišemo činjenici da nikada nećemo moći da ih nadmašimo po životnom iskustvu.

Razlog za to je taj što su stariji od nas i što ― po logici stvari ― nikada nećemo moći da ih premašimo po broju godina.

Ipak, roditelji nisu svemogući, a pogotovu nisu uvek najpametniji, pa tako svakodnevno slušamo primere onih koji prosto uništavaju svoju decu svojim nepromišljenim i zadrtim postupcima.

San (skoro) svakog čoveka jeste da vodi ispunjen i smislen život, pa tako i roditelja. Međutim, ima majki i očeva koji u svom detinjstvu i odrastanju nisu mogli da ostvare nešto, jer mi je bilo (za)branjeno. Zato sada pokušavaju da svoje želje sprovedu kroz decu. 

“Moraš da upišeš ovu srednju školu, jer je to najbolje za tebe. Upisaćeš ovaj fakultet, jer ti ja tako kažem. Moraš da se oženiš ovom devojkom, jer deluje baš pristojno, iz dobre je familije.”

U zaključku

Iako naši roditelji nisu, možda, usvojili veštine asertivne komunikacije, pa zato ne znaju uvek da na nam prenesu informacije i namere na pristupačan način, ipak ne možemo da im osporimo da uvek daju prednost nama, svojoj deci. Kao što je slučaj sa čajnom na početku bloga.

Ipak, istina je negde u sredini, baš kao kod većine stvari u životu. Nisu ni roditelji uvek u pravu, ali opet ― da li znate nekog čoveka koji nikada ni u čemu ne greši? 

Prirodna povezanost roditelja i dece nezamenljiv je mehanizam koji se jedino prekida onda kada je jedna strana slepa i gluva za zahteve druge strane. Pa ni tada.

EPILOG: Slušajte svoje roditelje. Ako ni zbog čega drugog, onda makar zato što su iskusniji od vas. I zato što verovatnije i od vas samih znaju šta je dobro za vaše blagostanje.

Što kaže naš narod, DISKLEJMER: Ćale ću da postanem tek za nepuna 2 meseca. Zato ovo moje razmišljanje čitajte sa rezervom. Možda grešim. Pitaćemo novog člana porodice Veljković za koju godinu.

• 
  Zašto je dobro da povremeno promeniš svoje mišljenje
  Ako ništa ne menjaš, znači da ne napreduješ, ne sazrevaš i ne učiš.
• 
  Zdrav razum: kako da ga sačuvaš u doba korone
  Nema razloga za paniku sve dok smo smireni.