Odelo ne čini čoveka ― sem kad ga čini
Stalno slušaš da je najbolja odlika moralnog čoveka da ne pravi razliku između odpranca u ritama i uglađene osobe u besprekorno čistoj odeći. Drugim rečima, da odelo ne čini čoveka, nego vrednosti i lepo ponašanje koje taj čovek ispoljava.
Međutim, prepričaću ti dva kratka primera o tome kako odelo možda ipak čini čoveka u nekom smislu. Jeste, baci drvlje i kamenje, samo dozvoli da objasnim prvo.
Pre nekoliko meseci — dok sam se šetao ulicom sa sinom — prišao nam je nepoznati sredovečni muškarac. Hteo je da ga pomazi uz blage reči o tome da je lep i drag. Uz najveće gnušanje, napravio sam korak unazad uz preteći pogled upućen pomenutoj osobi.
Nekoliko nedelja kasnije desilo se nešto slično. Ovaj put nam je ispred banke prišao, pogađaš, drugi nepoznati sredovečni muškarac. Njegova namera? Da mu tetoše, kaže da je dobar i štipne obraščiće. Ovoj osobi sam dozvolio da uradi ono što je naumila.
Ipak, u čemu je razlika? Obojica su sredovečni, nepoznati muškarci za koje nisam mogao pouzdano da ustanovim da su realna pretnja po moju ili bezbednost mog deteta. Ukratko, nisu pokazivali znake agresivnosti.
Okej, pa zašto sam onda reagovao dijametralno suprotno?
Jednostavno je: Njihov fizički izgled.
Da, dobro si pročitao.
Kako odelo (ne) čini čoveka
Okej, možda u tom trenutku nisam skapirao šta se zbiva. Ipak, naknadna pamet mi govori da sam se tako poneo zbog njihovog fizičkog izgleda.
Prvi je bio pomalo prljav, sa nesređenom kosom, neodržavanom bradicom i prastarom odećom. Drugi je, pak, bio uglađen, sređen, podšišan i obrijan.
Dobro. Siguran sam da bi ti sasvim drugačije reagovao jer misliš da odelo ne čini čoveka. Ali biće tako sve dok se ne nađeš u sličnoj situaciji.
Čim se zatekneš u takvoj prilici, na scenu stupaju duboko ukorenjene predrasude.
Po njihovom sudu, prljava osoba je isto što i vesnik bolesti. Prizor pohabane odeće aktivira alarm koji te obaveštava da pomenuta osoba ne vodi računa o sebi. Sledstveno tome, zašto bi bila produktivan i dobronameran član društva? Da nije sklona i nasilju kojim slučajem?
Očigledno je da o svemu tome u datom trenutku nisam razmišljao. Međutim, pretpostavljam da su tako određeni delovi mog mozga odmeravali situaciju u pozadini.
Drugim rečima, mozak me je pripremao da odreagujem u skladu sa prethodnim iskustvima i mojim procenama iz svakodnevice.
I tako. Uz sve promišljanje nakon ova dva vremenski odvojena događaja ne mogu da poverujem da sam se tako poneo. To se protivi svim mojim moralnim načelima. Pih, Stefane!
Ipak, ne mogu za sve to da krivim samo sebe. Istini za volju, sve ove obrasce ponašanja učimo iz svog okruženja. Tu mislim na užu i širu porodicu, školu i prijatelje. Da ne spominjem televiziju i internet.
Stoga, zasad ćemo da se zadržimo na tvojoj percepciji, to jest opažanju:
- okoline
- ljudi
- situacija
- stvari
Drugim rečima, da li sve što se dešava van tvoga tela ― zaista postoji u obliku u kom te stvari poimaš?
To će ti pomoći da uvidiš kakve to veze ima sa čovekovim odelom.
Da li je jabuka crvena?
Logičan odgovor na ovo pitanje glasi: Naravno da je crvena, pod uslovom da je stvarno crvena.
To jest, crvena je ako poseduje osobine crvenosti. Podjednako, žuta je ako je žuta. Zelena ako je zelena.
Ali otkud ova zagonetka? Drago mi je da si pitao!
Nijedan objekat sam po sebi ne sadrži nikakvu boju — bilo da je crvena, ljubičasta ili tvoja omiljena. To su samo naša opažanja tih boja.
Drugim rečima, u pitanju je tvoje iskustvo koje kombinuje:
- reflektovanu svetlost sa objekta
- ljudsko oko i
- ljudski mozak
Dakle, boja nije objektivno sadržana u bilo kom objektu, već je ti kreiraš.
Ako prodreš dublje u problematiku, ustanovićeš da boju percipiraš kao crvenu tek onda kada se svetlost iz određene talasne dužine reflektuje sa objekta usred svih ostalih svetlosti sa raznolikih talasnih dužina. Na primer, crvena bi mogla da se pojavi na 600 nanometara talasne dužine.
Međutim — i ovde nastaje muka — boju možeš da percipiraš kao crvenu samo ako poseduješ koncept crvena. Plavu ako poseduješ koncept plava, i tako dalje.
To kažem jer, na primer, pripadnici plemena Berinmo iz Papue Nove Gvineje našu crvenu na 600 nanometara talasne dužine vide kao braonkastu. I to samo zato što imaju drugačiju podelu spektra svetlosti ili vidljivog spektra, kako se nekad naziva.
Znam šta sad misliš: Fuck! Ipak, izdrži još malo da vidiš zašto je sve ovo važno.
Pad stabla: idealna iluzija za čovekovo odelo
Nastavićemo na istom tragu. Pazi sada novu zagonetku.
Ako se drvo obruši usred šume, gde niko ne može da ga vidi ni čuje, da li pad proizvodi neki zvuk? Da li se tup udarac pri padu zaista čuje?
Opet, jedini smislen odgovor glasi: Naravno da se čuje, Stefane, prestani sa glupim pitanjima!
Ipak, koncept „zvuka“ usvajamo dok odrastamo. To znači da se zvuk, u stvari, ne dešava tamo gde se drvo obruši. Nema ga na mestu zločina ako i samo ako nije prisutan čovek koji će ga čuti.
Na primer, da smo ti i ja bili u blizini sunovrata stabla, onda bismo ga čuli i zvuk bi postojao. A ovako ne postoji.
Ako niko ne čuje pad, onda zvuk nije zvuk, nego kombinacija vibracija u vazduhu i na tlu. U pitanju su vibracije koje postoje nezavisno od čovekovog postojanja i prisustva. A postaju zvuk tek prisustvom opaživača, to jest onoga ko opaža zvuk kao takav.
Vibracije se pretaču u zvuk tek onda ako je prisutan entitet (čitaj: čovek) koji će da primi i tumači zvuk. Kao što je to uvo povezano s mozgom.
Lisa Feldman Baret, stručnjakinja za percepcije i emocije
Isto tako, nebesko telo koje isijava toplotu postoji nezavisno od toga da li ga vidimo ili ne. Međutim, „Sunce“ postoji samo ako imaš čoveka koji će ga osmotriti i posedovati koncept Sunca.
Sve ovo važi i za čovekovo odelo. Ako nema drugog čoveka da ga opazi, nema ni čoveka ni odela.
Predrasuda reprezentativnosti
Jedna od stotina ili čak hiljada predrasuda duboko usađenih u tebi nosi naziv predrasuda reprezentativnosti, ali prekrstiću je u predrep. Kao i brojne druge, i ona postoji kako bi tvoj mozak sačuvao dragocenu energiju.
Ukratko, predrep pravi kratak spoj i donosi brze zaključke.
Tačnije, navodi te da ishitreno procenjuješ situacije i ljude tako što ih brzopleto svrstavaš u kategorije koje su ti već poznate. Na primer, kada god upoznaš nekog novog, tu osobu po difoltu smeštaš u kategoriju koju si ranije ustanovio i upamtio.
Sve se to dešava zahvaljujući predikcijama koje tvoj mozak pravi na osnovu ranijih iskustava.
To je problematično jer novog poznanika ne smatraš individuom, nego ga skeniraš da vidiš u koju kategoriju spada. Svakako da to ne radiš svesno jer bi poludeo posle nekog vremena, već to tvoj mozak vredno sprovodi u delo da ti sačuva energiju.
Elem, možda odelo ne čini čoveka, ali svakako utiče na našu percepciju čoveka.
Pretpostavljam da se to i meni desilo prilikom susreta sa dvojicom sredovečnih muškaraca koji su pokušali da pomaze moje dete. Dakle, predrep stupa na snagu.
Da budem precizniji, odmah sam smestio obe osobe u dve različite kategorije:
- Prljavog i neuglađenog u kategoriju „izbegavaj, opasno“ jer ne vodi računa o sebi, pa tako verovatno nije produktivan član društva i dobronamerna osoba.
- Lepo obučenog i uređenog u kategoriju „bezazlen, prijatelj“ jer vodi računa o svom izgledu, pa je tako verovatno produktivan član društva i dobronamerna osoba.
Obožavam da pišem o predrasudama jer one mnogo toga govore o našim generalizacijama i manjkavostima. Isto tako, kako možeš da mrziš nekoga a da ga pritom uopšte ne poznaješ.
Slično tome, svaki put kad vidiš ženu-vozača, to jest vozačicu, da ne upravlja kolima onako kako ti očekuješ, odmah pomenutu osobu svrstaš u kategoriju „žene nemaju pojma da voze“. Ljudi su preterano falična bića!
Radio Mileva
Pored svih ovih mana… imamo ih još pregršt.
Bilo da si toga svestan ili ne, stalno šalješ signale ljudima oko sebe. Ne mislim da u glavi imaš repetitor i da tako odašilješ signal.
Umesto toga, sećaš se onog ručnog sata ili automobila koji si nedavno pazario? Negde u zapećku mozga to si uradio zato da signaliziraš ljudima iz okruženja da hoćeš da se prema tebi ophode u skladu sa tom kupljenom robom.
Ako sumnjaš u verodostojnost ovoga što sam napisao, dobro je što iza sebe imam gomilu studija koje to podupiru.
NA PRIMER: Kad ideš na intervju za posao, oblačiš se fensi i uglađeno da bi potencijalni poslodavac imao visoko mišljenje o tebi. Nećeš da misli da si odrpanko koji nema za hleb. Snaći ćeš se, čak i onako dekintiran, da kupiš lepu košulju i pantalone jer hoćeš da pošalješ signal da vrediš.
Isto se to dešava u skoro svakoj interakciji sa ljudima iz tvog okruženja. Na primer, kad
- Kupiš skupocenu odeću i obuću da po izgledu budeš približan imućnima i poznatima.
- Koristiš akademske, naučne termine da zazvučiš prepametno (ovako, kao ja).
- Objaviš postove o svojoj poslednjoj letnjoj destinaciji da signaliziraš svoj visok društveni status ili kupovnu moć.
Međutim, nije svim ljudima podjednako stalo do toga koje signale odašilju. Neki smatraju da je dovoljno da unutra budu dobri i vrli građani. Dakle, da ništa od toga ne mora da se vidi spolja.
E pa, fora je u tome da većina tumači da je bitno ispoljiti interne vrednosti. Lepo ih izručiti u spoljni svet kao kofu go… riva… Jeste, napisao sam goriva!
I tu dolazimo do kraja argumentacije i još većeg problema nego na početku.
Zaključak o odelu koje čini čoveka
Pouka dveju priča spočetka (jeste, tako se kaže) nije da dozvoliš nasumičnim tipovima na ulici da ti dodiruju dete. Pre hoću da poentiram da svi u sebi gajimo duboko ukorenjene predrasude prema drugima. I to umnogome na osnovu njihovog fizičkog ugleda.
Otud i konstrukcija odelo ne čini čoveka može da se shvati na dva načina:
- U smislu da je čovek loš ako nosi rite ili prljavu odeću.
- U smislu da imamo drugačije opažanje čoveka na osnovu njegove garderobe.
Međutim, to ne znači da si osuđen na doživotnu robiju sa svojim falinkama. To jest, da si dužan da do kraja života pribegavaš stereotipima, bilo svesno ili nesvesno.
Baš suprotno, treba stalno ih preispituješ i da uhvatiš sebe u tim trenucima. Catch thinking in the act, što kaže moja baba.
Na kraju krajeva, to što neko nosi rite svakako ne znači da je loš čovek. Bravo, Kolumbo!
Međutim, kako smo videli u podnaslovu o crvenoj jabuci koja nije crvena, ipak naše shvatanje prljavog odela može da zamuti naše shvatanje stvarnosti. Ali zašto je to bitno?
Paaa, drugačije ćeš se poneti prema nekome samo zato što si ga brzopleto svrstao u kategorije tipa:
- nedostojan mog poverenja
- glup
- nesposoban
Tako ćeš sledeći put kad na ulici sretneš Roma da pomisliš kako se ne razlikuje mnogo od psa lutalice. I da, u skladu sa time, ne zaslužuje ni gram tvog obzira. Ne moram valjda da ti pričam do kakvih posledica to vodi.
Ništa nije onako kako se čini, pa ni čovekovo odelo. Ni čovek, ni odelo.
Prljavo ili čisto. Pohabano ili ganc novo.
- 4 tehnike za neuporedivo bolje odluke
Jedno mogu da ti obećam: bez samodiscipline nećeš daleko da doguraš. U stvari, nećeš uopšte ni da doguraš. Nigde. - Dva jezika i jedan mozak: šta je to dvojezičnost?Bojiš li se prerane demencije? Ako si odgovorio potvrdno, onda treba što pre da počneš sa učenjem stranih jezika.
Оставите одговор