Kako su ljudi postali ljudi

Pre oko 250.000 godina, naši preci — takozvani prvi ljudi — počeli su da haraju planetom, bez ikakvog nagoveštaja da bi mogli da ostvare dominaciju. Pa, kako su ljudi dospeli dovde?

Danas, 250 milenijuma kasnije, suvereno vladamo ovim parčencetom svemira, sa nepokolebljivim uverenjem da smo jedinstveni i da zaslužujemo da budemo na vrhu lanca ishrane.

Međutim, iz čega se sastoji naša unikatnost?

Recimo da ti postavim sledeća dva pitanja:

• Šta je jedna jedina stvar koja tebe definiše kao čoveka?
• Po čemu se toliko razlikuješ od domaćih i divljih životinja?

Koji je tvoj prepredeni, genijalni odgovor? Možda zato što imaš moralne vrednosti? Jer umeš da voliš? Možda zbog čitavog spektra emocija koje osećaš?

Nemački filozof i veliki frajer Imanuel Kant mislio je da je jedina karakteristika koja nas izdvaja od svega živog i neživog jeste svest. Princip stavljanja svesti na prvo mesto nazvao je formulom humanosti.

Smatrao je da svest zaslužuje prioritet jer je ona jedina naša sposobnost koju ostali nemaju (ili makar mislimo da nemaju u istoj meri).

Kako piše istoričar i filozof Juval Harari u svojoj fascinantnoj knjizi Homo Deus, inicijalni testovi na majmunima i miševima upućuju na to da oni poseduju određene oznake svesti. Nazovimo ih tragovima svesti.

Štaviše, vodeći neurobiolozi i kognitivni naučnici sastali su se 2012. na Univerzitetu u Kembridžu i potpisali Deklaraciju o svesti. U njoj tvrde da ljudi nisu jedinstveni po tome što poseduju neurološku podlogu za stvaranje svesti.

Kakav bedak! „We aren’t so special after all“, što kaže moja baba.

Međutim, zašto je ona korisna? Svest, ne moja baba.

O čemu razmišlja antilopa?

Svest nam služi da smišljamo realne i nerealne scenarije, da planiramo, razmišljamo o budućnosti i prošlosti, da zamišljamo neke jako izopačene stvari koje ovde nećemo navesti iz čiste pristojnosti.

Drugim rečima, kada lav pojuri antilopu, ona beži sve dok mu ne umakne. Međutim, istog trenutka kada jurnjava prestane, antilopa se vraća svojim normalnim dnevnim aktivnostima: grickanju lišća, proizvodnji fekalija i boga pitaj šta sve još antilope rade u slobodno vreme.

To nas navodi da verujemo kako postoji više nivoa svesti, možda je kod nekih zakržljala, a kod drugih razvijenija. Samo zamisli da je tebe pojurio neki tigar. Koliko bi bio opušten po završetku jurnjave? Ukratko, ne bi.

To je zato što je tvoja svest ― ako nisi antilopa ― mnogo uznapredovala u proteklim milenijumima. Štaviše, imaš dodatan „sloj svesti“ koji ti omogućuje da narednih nekoliko dana promišljaš o novim strategijama u borbi protiv krvoločnih zveri.

Pritom, verovatno ćeš do kraja života pamtiti ono što ti se desilo i premotavati nemili događaj.

Drugim rečima, nisu sve svesti ravnopravne, ali ko nam garantuje da je baš naša kvalitetnija od ostalih tipova svesti? Kako su ljudi dospeli ovde gde jesu po pitanju svesti?

Da sažmem stotine studija: niko ne zna tačno kako nastaje svest.

U davno napisanom blogu o slobodnoj volji zapitao sam se da li biramo svoje misli ili ne. Iako sam otada blago revidirao stav prema ovoj temi, i dalje mislim da je slobodna volja jedna od naših najvećih nesloboda.

I sve to, u većoj ili manjoj meri, zahvaljujući našoj svesti. Uf, kako pametno zvučim.

Kako su ljudi pobili ostale ljude

Nije nikakva tajna da je homo sapijens jedina ljudska vrsta koja je utekla hudoj sudbini i preživela masovne međuljudske borbe.

Pored naših predaka, planetom su tumarali homo erektusi, neandertalci i druge ljudske vrste, kako pokazuju naučna istraživanja.

U jednom trenutku — kada je homo sapijens došao u kontakt sa njima — istrebio ih je do poslednjeg ili ih je makar u toj meri pobio da nisu mogli populaciono više nikada da se oporave.

Znam šta misliš: Predivan uvod u početak ljudske civilizacije!

Ako je za neku utehu, tadašnja svetska populacija svih ljudskih vrsta nije brojala više od nekoliko desetina hiljada. Dakle, nisu imali baš preterano mnogo ljudi da pobiju, a postoje čak i dokazi da smo se s njima u više navrata i mešali.

Dakle, mešavina genocida i međupopulacionog orgijanja.

Na kraju, možemo samo da sanjamo o tome kako bi izgledao svet u kom mi, homo sapijensi, živimo rame uz rame sa homo erektusima i neandertalcima.

Da li bismo ih smatrali nižom rasom zbog naših razvijenijih kognitivnih sposobnosti? Kako bi se oni prema nama ophodili? Kao prema gospodarima ili onako kako su ljudi prema njima postupali nekada davno?

Znaš li ko si i gde si?

Ako bi — pod pretnjom smrću — morao da mi kažeš gde se nalaziš, šta bi rekao?

Ne mislim na tvoje telo, nego na tebe, na tvoj um, ego, tvoje sopstvo, nazovi kako hoćeš.

Ako si kao većina ljudi, rekao bi nešto ovako: U glavi, u mozgu, negde između ušiju.

Međutim, ako bih nastavio da insistiram, tražeći konkretniji odgovor o tome gde se ti tačno nalaziš, da li bi mogao da odgovoriš određenije?

Znam šta sad misliš: Šta mi je trebalo u životu da čitam blogove ovog čoveka?!

U pravu si, i ja sam sebe to ponekad pitam. Ali, da li to stvarno pitam sebe i gde se to ja nalazi? Ukratko, da li je to ja ono što tebe definiše kao homo sapijensa, to jest savremenog čoveka?

Otišli smo predaleko, pa ću da uprostim stvari. Zbog tog ja koje od rođenja ljubomorno maziš i paziš, verovatno o sebi misliš da si individua ― a to mu na latinskom dođe nedeljiv. Doslovce, individua znači nešto što ne može da se podeli, rastavi.

Dakle, ono što si ti jeste najmanja, nedeljiva jedinica tebe koja je oličenje tvojih potreba, ciljeva i dužnosti. Tvoje sveukupno iskustvo.

I, dobro, gde se ti nalaziš?

Ako napustiš ovaj blog zbunjeniji nego kada si došao, then my work here is done, što ― opet ― kaže moja baba.

• 
  Odugovlačenje: kako da ga iskoreniš
  Pet dana sam pisao blog za koji mi je realno trebalo 3 sata, tako da nemam baš pravo da nekoga učim kako da ne odugovlači. Ali, kad si već tu, pročitaj šta imam da kažem na ovu temu.
• 
  Spavaću kad umrem: 8 saveta za bolje spavanje
  Kako smo došli do toga da svi proklinju spavanje zato što tako izgube 7-8 sati dnevno? Možda postoje ljudi kojima je dovoljno tri sata sna, ali ti nisi među njima.