Kako da zauvek prestaneš da čitaš vesti
Pre oko 350 godina desilo se nešto što će sasvim promeniti svet: izumljene su vesti.
Iako ne znamo precizan datum nastanka koncepta vesti, one su se prvi put u javnosti pojavile 1605. godine, i to u obliku nedeljnih novina u Strazburu.
Nemci su bili pioniri u kreiranju vesti za kojima je kasnije nastala prava pomama u većem delu Evrope. Otada pa sve do danas vesti su u toj meri zastupljene u svakodnevici da je skoro nemoguće da im utekneš: društvene mreže, televizija, novine, bilbordi…
Vesti su dostupne o svim mogućim (i nemogućim) temama: sport, muzika, slavne ličnosti, bezbednost, geopolitika, rat, glad, Rusija, Kina, Amerika, Kosovo, Srbija.
Međutim, koliko su one zapravo korisne i šta će ti uopšte?
O (bes)korisnom đubretu zvanom vesti
Prema konzervativnim procenama medijskih stručnjaka, prosečni građanin Evrope godišnje proguta oko 20 hiljada vesti. To mu dođe dnevni unos od oko 60 vesti.
Mnogi među nama sav sadržaj koji dnevno upiju dele na dva aspekta: korisno i đubre.
Tačnije, da li ono što čitaš, gledaš, usvajaš može da ti koristi u bilo kojoj sferi života. Na primer, da doneseš bolju odluku o porodici, karijeri, o postupanju na poslu ili blagostanju.
Odgovori mi iskreno: Kada si poslednji put informaciju iz vesti iskoristio da poboljšaš kvalitet svog ili života nekoga u svom okruženju?
Ako si realan, odgovor je verovatno nikad ili skoro nikad.
Čak i da pretpostavimo da povremeno naiđeš na neku korisnu informaciju, pa kroz koliko đubreta je tvoj mozak morao da preturi da bi stigao do možda neke izdaleka upotrebljive informacije?
Previše, u najmanju ruku.
O predrasudi negativnosti
Pa, čemu onda gutanje tolikog smeća ako nemamo nikakvu korist od toga?
Zašto zapravo ljudi toliko čitaju i gledaju vesti? Mora da se iza toga krije neki dublji razlog.
Neko će reći: Mnogo sam informisaniji kad pratim vesti. Znam šta se dešava oko mene, kakva nam je ekonomija. Upoznat sam sa stanjem životne sredine, ko je na vlasti i šta je uradio. Znam koja slavna ličnost spava s kime.
Svim ovim temama je zajedničko to što su listom negativnog karaktera: političke afere, preljube, finansijske mahinacije, glad, beda, kršenje ljudskih prava (dodaj svoju omiljenju poslasticu).
Mnogi ljudi ― u koje verovatno spadaš i ti, dragi čitaoče ― misle da su negativne vesti relevantnije od pozitivnih.
Zahvaljujući nauci, danas znamo da loše vesti imaju dvostruko jače dejstvo od dobrih. Psiholozi ovu pojavu nazivaju predrasudom negativnosti. U suštini, prednost dajemo lošim, a ne dobrim vestima.
U pitanju je realan fenomen koji medijske kuće umeju i te kako da naplate. Štaviše, pročitaj sledeći redak, pa da zađemo dublje u tematiku.
Kad bi vesti stvarno pomagale ljudima da postignu uspeh, novinari bi bili najbogatiji ljudi na svetu.
švajcarski pisac i preduzetnik Rolf Dobeli
Dakle, za početak, ljudska rasa je evoluirala tako da je sklonija lošim nego pozitivnim vestima. Međutim, to nikako ne znači da su te vesti uopšte korisne ili potrebne.
O predrasudi pristupačnosti
Brzo pomisli na nekog kućnog ljubimca!
Većina ljudi po automatizmu zamisli psa ili mačku, a ne petometarskog pitona ili smrtonosnog pauka sa 18 nogu.
Otkud to? Stvar je prosta: uvek prvo pomisliš na ono čemu si najizloženiji, što ti je pred očima ili što je već prisutno u tvojoj svesti.
Psiholozi to nazivaju predrasudom pristupačnosti.
Ako si ceo dan slušao o tome kako su se mnogi političari obogatili po stupanju na vlast, ogromna je verovatnoća da ćeš pomisliti da su svi političari isti.
Ako već mesecima intenzivno pratiš vesti o ratu u Ukrajini ili Siriji, ogromna je verovatnoća da ćeš biti ubeđen da nikada nije bilo više ratnih dešavanja nego u 21. veku, iako to nema veze s istinom.
Ukratko, dobre i pozitivne vesti retko kad su tema. Mediji najradije izveštavaju o problemima, bolestima, ratovima, gladi i ostalim pošastima, jer su to vesti koje skupljaju lajkove, vesti koje se šire munjevitom brzinom.
Međutim, ne sećam se kad sam poslednji put pročitao vest da je neki državni službenik odbio da primi mito, da je neka firma dobro poslovala, da je dala radnicima 13. platu, da ne otpušta trudnice, da u većem delu sveta nema ratnih dešavanja ili da je svet danas neuporedivo bolje mesto za život nego pre 100 godina.
Razlog je jednostavan: Pozitivne, dobre vesti retko kad nam se plasiraju, jer primat uvek drže one kataklizmične.
Na Zapadu ništa novo
Da budemo realni ― a ovde govorim o ogromnoj većini populacije:
- Inženjeri svaki dan izgrade brojne mostove koji će opstati maltene zauvek.
- Vršnjaci ne maltretiraju svoje školske drugove.
- Roditelji se ponašaju odgovorno prema svojoj deci.
- Piloti sleću po magli i mraku.
Rolf Dobeli, švajcarski pisac koga smo malopre pomenuli, predlaže uvođenje Nobelove nagrade za prevenciju, jer su ovo sve dela koja su preventivnog (sprečavalačkog?) karaktera, pošto ne dovode do negativnih posledica.
Međutim, zbog predrasude pristupačnosti ― koja je tek jedna od stotina nesvesnih predrasuda koje prožimaju sve ljude ― osećamo se nemoćno da uvidimo i drugu stranu medalje.
Drugim rečima, da shvatimo da je većina stvari, ljudi i aktivnosti pozitivnog karaktera.
Ta prokleta predrasuda pristupačnosti podstiče nas da u prvom planu uvek imamo one loše, negativne vesti koje nas svakodnevno okružuju i čine ubedljivu većinu vesti koje progutamo. I tako ukrug.
Svemisleći: čovek koji ima mišljenje o svemu
Često stičem utisak u razgovoru sa drugima ― logično da je sa drugima, valjda ne sa sobom, Stefane? ― da skoro svi vole da imaju mišljenje o svemu.
O antikovid vakcinama, aktuelnim političkim skandalima, najnovijim ratnim zbivanjima u Siriji, o svemu i svačemu. Volimo da mislimo da znamo sve o svemu.
Međutim, postoji alternativa.
Retko kad čitam vesti, bilo kakve vesti, a još manje ih gledam. Možda prođem poneku Kesićevu emisiju i to je to.
Ako je nešto bitno, naći će svoj put do mene. I uvek nepogrešivo nađe.
Realno, najvažnija zbivanja koja bi mogla da utiču na moj život – a to je oko 0,1 posto svih vesti – preneće mi porodica, rođaci, prijatelji ili slučajni čekaoci (ili čekatelji?) u redu za poštu.
Nemojte da mi verujete na reč, poslušajte jednog od najvećih ljudi od nastanka čovečanstva:
Slobodni ste da ne formirate mišljenje o svemu i svačemu i da na taj način dušu poštedite nemira. Jer same stvari ne traže mišljenje od vas.
Marko Aurelije, rimski imperator i (verovatno) najdarovitiji državnik svih vremena
Same stvari ne traže mišljenje od vas. Kako moćna misao!
Da uprostim. Nedavno sam sproveo mali eksperiment sa sobom, koji je sada postao celoživotni opit.
Dva-tri meseca nisam čitao ni gledao vesti, čak ni čitao duge tekstove u nedeljnicima ili na sajtovima svetski poznatih, uglednih medijskih giganata.
Znate šta sam propustio? ― Ništa.
Nijedna vest od hiljada i hiljada vesti nije bila od bilo kakvog značaja za moj život ili karijeru. Štaviše, skoro sve su bile sasvim neupotrebljive.
Iz tog malog eksperimenta sam saznao da su vesti suvišne u mom životu, iako ― pazi sad! ― živim na Kosovu.
Bio bih veliki lažov kad bih rekao da mi se povremeno ne desi da slučajno zakačim neku vest kad idem u goste, ali kapirate šta vam govorim.
Supergenije zvani taksista
Suma sumarum, što kaže moja baba, kako god da bude, vesti ipak ne mogu nešto bitno da utiču na naš mozak i na naše mentalno zdravlje.
Ili mogu?
Nekim naučnicima nije bilo dosadno (ili baš zato što im je bilo dosadno?), pa su u jednoj studiji sarađivali sa londonskim vozačima taksija.
Britanska metropola ima 25.000 ulica i mnogo više nego bezbroj znamenitosti (okej, ne može da ima više od bezbroj, ali znate šta mislim: stvarno mnogo-mnogo-puno znamenitosti).
Da bi tamo položio ispit za taksi vozača, treba da 3-4 godine uložiš u pamćenje svih ulica.
Kada su psiholozi sa Juniversiti koledža Elenor Magvajer, po imenu Hjugo Spurs i Ketrin Vulit, eksperimentisali sa taksistima koji su položili ispit, saznali su nešto zadivljujuće.
Po smeštanju jadnih taksista u skener magnetne rezonance godinama uzastopce, ustanovili su da su taksisti (sa položenim taksi ispitom) imali izmenjenu strukturu hipokampusa. To je deo bitan za dugoročno pamćenje i podrazumeva nastanak novih neurona u mozgu.
Međutim ― i ovo ih je šoknulo ― prednji delovi hipokampusa pretpreli su štetu u korist zadnjeg dela hipokampusa.
Laičkim rečnikom, to znači da su taksisti, zbog izuzetne izloženosti jednoličnim informacijama, naškodili nekim svojim kognitivnim sposobnostima u korist drugih sposobnosti.
To je upravo ono što nam se dešava sa svakodnevnim upijanjem negativnih vesti o svetu oko nas.
Ali šta je sa decom iz Afrike?
Bože, Stefane, kako možeš da budeš tako besrcan (bez+srca)? A šta ćemo sa decom iz Afrike? Moram da znam kako im je danas, pomisliće moji dobronamerni čitaoci koji se bude i ležu u krevet sa mišlju o afričkoj deci.
Okej, prestaću sa ciniznom i ironijom nakratko.
Priznajem: Sigurno hoćeš da budeš human, pa se samim tim interesuješ za bedu kojoj su podvrgnuta afrička deca. Vrlo plemenito sa tvoje strane!
Nekako se osećaš bolje ako znaš da je trenutno tamo oko pet miliona onih koji gladuju ili 860 hiljada onih koji nemaju pristup čistoj pijaćoj vodi.
Međutim, šta ćeš sa tim informacijama da radiš? Ako si baš uporan i želiš da im pomogneš, obrati se nekoj dobrotvornoj organizaciji i doniraj neki dinar.
U suprotnom, šta će ti najnovija informacija o porastu ili padu broja ubogih na afričkom kontinentu? Baš tako, ničemu ti ne služi.
Tvoja humanost se ne meri količinom nesreće i bede koju pratiš u medijima. Pa čak ni sažaljenjem koje osetiš nakon gledanja i čitanja tih vesti.
Stvar je prosta: Čak i kada bi vesti sutra nekim čudom nestale iz našeg diskursa, patnja u svetu se ne bi izbrisala, već bi i dalje postojala. Dakle, beskorisno je tvoje preterano interesovanje za tuđu bedu.
Beskrajno listanje novosti na društvenim mrežama nikako ne pomaže afričkoj deci.
I šta sad da misliš o vestima?
Mediji nam neumorno poručuju da se nalazimo na ivici propasti, samo što nije došao smak sveta… evo ga, tu je, samo što nije… uskoro će pare prestati da važe… strpite se još malo i čitajte naše vesti… evo ga, sad će… još samo malo… izdržite, braćo…
Ali, šta ima novo? Sudeći po vestima: bukvalno ništa.
Neke firme su u usponu, druge propadaju. Neki političari su prožeti aferama, drugi nisu. Povremeno se sruši neki avion. Sportisti obaraju svetske rekorde. Bačena bomba tu i tamo.
Međutim, ne zaboravi da su vesti izuzetno selektivne jer se osvrću, uglavnom, na ono negativno i loše, a ne na pozitivne priče.
Dramski pisac Maks Friš je o vestima napisao: Polako shvatate da nema ničeg novog.
I stvarno nema. Godinama je sve, manje-više, jedno te isto.
Na kraju: Pod uslovom da ne poseduješ vremeplov, pa samim tim ne možeš da se vratiš u 1605. godinu u Strazbur da zaustaviš objavljivanje nedeljnih novina sa prvim vestima, uradi nešto što je stvarno pod tvojom kontrolom: prestani da čitaš vesti!
Easier said than done, što kaže moja baba.
- Korisne navike: 4 stvari koje svako treba da uradi ujutru
Za kvalitetan život potrebno je mnogo manje nego što možeš da zamisliš. I manje od toga. - Zašto tvoj posao nije najgori na svetuMalo je poslova koji nisu za ljude ― a tvoj nije među njima.
Оставите одговор